МЕЖДУНАРОДНАЯ ПРЕМЬЕРА ФИЛЬМА в сети интернет. Русско-сербский документальный фильм
“Я тоже РУССКИЙ. Две мечты сербского поэта”,
год создания - 2018.
Картина - лауреат Международных кинофестивалей

Является лауреатом XXIII Международного фестиваля кино и телепрограмм «Радонеж», обладателем специального приза жюри Телекинофорума «Вместе», лауреатом Международного кинофестиваля «Русский», лауреатом XXI Кубанского кинофестиваля «Вечевой колокол», дипломантом XXIII Международного кинофорума «Золотой Витязь». Внеконкурсная программа участия: дипломант Международного детского кинофестиваля «Алые паруса Артека», Международного Сретенского кинофестиваля «Встреча», Специальный приз фестиваля кино и телефильмов нравственного содержания «Святой Владимир». Семь месяцев 2019 года я провела на гастролях с представлением фильма на самых разных площадках.

Фильм востребован, премьеры прошли в трех государствах. Семь месяцев 2019 года провела я на гастролях, представляя фильм на самых разных площадках в библиотеках, школах, домах культуры, кинотеатрах, кинофестивалях, в военной части).

14 сентября 2018 года, в день Церковного Новолетия, в кинозале Центра Омладины города Баня
Луки (Республика Сербская) прошла премьера документального фильма «Я тоже РУССКИЙ. Две
мечты сербского поэта» – очерк о жизни творческого человека, рожденного на Сербской земле, для которого второй Родиной стала Россия… В России для всех он был сербом, а на Балканах уже вроде как не совсем серб, а отчасти русский… Но, для Любомира неважно, кем его воспринимают окружающие, он убежден: главное, что мы все – Православные, подобно нашим предкам должны стоять за свою Веру и Отечество земное и Небесное. Не принципиально, каким образом расположены три цвета на флаге – снизу вверх или сверху вниз.

Главный герой фильма немногословен, его поэзия рисует картину его бурных внутренних переживаний при кажущемся внешнем спокойствии. Переживаний оттого, что неспокойно в мире. Имея высокое чувство долга и ответственности, он чётко осознает собственную миссию на земле, которую должен выполнить, несмотря ни на что. Ведь слово поэта является мощным оружием против зла, обличает беззаконие…
В герое заложена любовь к миру, как к состоянию спокойствия и гармонии, любовь к Отечеству
Небесному и Земному, любовь ко всему Русскому… Это в самом имени поэта – Любо-мир…
Удивительная личность: воин, патриот, способный защитить и защитивший свое Отечество и
веру Православную в годы гражданской войны. Слегка наивный, доверчивый, романтичный, рассудительный человек… Наш герой – собирательный образ человека, нашего современника. В общем, герой нашего времени! Ведь вокруг нас немало высоконравственных, способных на подвиг и жертвенную любовь.
В фильме Любомир не играл, а был самим собой – помотавшимся по свету, видевшем европейские страны с их «ценностями». Старушка Европа, «изгнавшая Христа», не прельстила его. Более двадцати лет прожил в России, и именно там он преобразился… Настолько, что когда вернулся в Сербскую Республику, его стали воспринимать больше как русского, чем как серба. Первое, что я
от него услышала: «Девушка, Вы – русская? Я тоже русский!!! Я из Рязани!!!» Меня это просто поразило. Отмечу, что любовь сербов к нам генетическая, восторженная, искренняя…
Никогда не забуду мой приезд в Ниш, незнакомый мне тогда город, в котором прожили свои подвижнические, земные дни святые равноапостольные Цари Константин и Елена. Первая базилика, воздвигнутая Константином, остатки былого роскошного дворца… Необыкновенные, притягательные места. По завершении Божественной Литургии представитель епархии познакомил меня с некоторыми своим друзьям – прихожанами. Немного пообщавшись, мы отправились в путь, чтобы я успела увидеть достопримечательности. Предстоял небольшой подъём в гору, мы продвигались вперёд, и тут я услышала, что кто-то окликнул меня сзади по имени. Обернувшись, я увидела незнакомую мне женщину, которая бежала нам вослед. Обняла меня крепко и произнесла: «Я волим Русию! Я волим святог Цара Николая» (глагол «волети» – любить). При виде меня, сербка не могла сдержаться, выразив таким образом свою горячую любовь к России-Матушке и к Русскому Царю Николаю II. Это всё я и попыталась показать в картине. Любомир пишет в целом около сорока лет. Самый первый его сборник вышел в 1982 году. А буквально несколько дней назад в Донецке увидел свет новый поэтический (коллективный) сборник «Божественный струится фимиам» под редакцией Александра Яковлевича Гросова. Книгу открывает именно поэзия Любомира.Мною были переведены на русский язык некоторые из его произведений. Любомир ждёт, что я
продекламирую их.
Надо сказать о том, что подготовка к изданию этой книги тоже сыграла большую роль в рождении фильма. Поэт поделился со мною своим замыслом: начитать стихи на камеру, чтобы после
сделать подарочный вкладыш DVD диска в книгу. Поскольку других профессионалов рядом с ним
не было, конечно, я предложила свою помощь.
Интересный момент: ещё в 2010 году, совершенно неожиданно я получила благословение русского монаха помогать сербам. Вот с того самого момента Сербия и сербы вошли в мою жизнь. Начала
что-то публиковать в интернете, поднимая острую сербскую тему. Основала несколько дружественных русско-сербских групп в социальной сети FB («Русь и Сербия Воскреснут», «Живела», и др.).
Мы очень плотно общались в чате. С окормлением священников (духовников групп): протоиерея
Константина Кобелева, иеромонаха Никиты Зверева.
Все больше запросов в друзья мне поступало от сербов, они писали мне в «личку». Внимая
сербским словам, я умилялась необыкновенно красивой, древней речи. Она, подобно утренней
росе, орошала душу… Душице, Зорка, Весна – народные имена, связанные с природой… Я читала сербские письма, поначалу при помощи «гугл»-переводчика или новоявленной сербской сестры милой Душицы. Я буквально ощущала любовь и молитву, заключённые в смысле сказанных
выражений или написанных слов. Так я стала изучать сербский. Хотя на выговор он оказался
грубее для слуха (по сравнению с мелодичным русским). Вероятно, здесь кроются – элементы
воинствующие, племенные. Надо отметить, что в этом краю народ владеет невербальной коммуникацией, свободно читая по мимике и жестам. Никакие исторические реформы не смогли разорвать крепкой нити, связующей современный сербский со старославянским языком (праотцом
русского и сербского).
В 2012 году, создавая свой авторский фильм «Вечные Пастыри» (мой самый первый по уходу
с Донецкого государственного телевидения, а это был ещё и мой операторский дебют), я использовала цитаты Свт.Николая (Велимировича), еписк. Охридского и Жичского из его книги
«Моления на озере». Вскоре, вдруг, я – донецкий режиссёр – оказалась на Балканах, совершенно
неожиданно. Но там, где я, там – Русь, я носитель нашей культуры, но и сербы такие родные… И
мне искренне жаль тех, которые никогда не были в России, они много потеряли. Если выразиться
точнее – не установили, не нашли, не осознали своей идентификации, самоидентификации. Но мне
кажется порой, что нас – русских – они уважают сильнее, чем мы себя. А, возможно, это их тяга к
великой России-Матушке.
Мы приступили к съёмкам, вначале не подозревая, что наш труд перерастёт в фильм. И уже после
я вспомнила о полученном в 2010 году благословении и задумалась о том, что я ведь все эти годы
его неукоснительно, исполняю.
На премьеру фильма меня благословили известные старцы: схиигумен Илий (Ноздрин) – духовник Святейшего Патриархи Кирилла и Оптиной пустыни и схиархимандрит Власий (Перегонцев) –
духовник Боровского монастыря. По всему свету молились как рядовые священники и монахи, так
и митрополиты и епископы… Как сказал церковный историк игумен Петр Драгойлович: «Премьера
фильма «Я тоже РУССКИЙ. Две мечты сербского поэта» – значительное событие, как и освящение
фундамента и закладка камня храма Святым Царственным мученикам Романовым в Баня Луке. Это
всё – знамение времени. Признак того, что славяне сближаются. Нас объединяет главная идея, единые корни, ещё со времен Страбона, Плиния – Православная вера».
Вообще, этот проект и всё, что с ним связано, изначально сопровождается всевозможными чудесами… Это подтвердили и гости, прибывшие на премьеру из России, Сербии, Сербской Республики,
Сербской Краины, Швейцарии.
Пришло время консолидации славян. Можно смело утверждать, что Отец наш Небесный желает
нашего крепкого объединения, верует в нас и ждёт…
Я давно задавалась вопросами: откуда такая невероятная, можно сказать, на генетическом уровне
любовь между нами? Есть исторические свидетельства о том, что русский и сербский народ жили
когда-то на одной территории. Что же произошло после? Что и кто нас разделил? Когда мы разгадаем эту тайну?» И в вечер премьеры мы получили ответы на некоторые из них. Отец Петар Драгойлович (игумен монастыря Пиносава, Шумадийской епархии), специально приехал для того, чтобы138
Берега № 5 (29). 2018
осветить эту тему. Заданные ему вопросы были частью сценария мероприятия, подготовленного
автором фильма и «Содружеством деятелей искусств и ценителей художеств» Сербской Республики, г. Прнявор.
Партнерами мероприятия выступили Русский Центр фонда «Русский Мир» в Баня Луке и Содружество ветеранов Республики Сербской. Патриотический творческий проект поддержала местная
власть в лице руководства города Прнявор (его начальника Дарко Томаша и заместителя Славиши
Миланковича), обеспечив проживание гостей в гостинице).
Помимо фильма и исторической части, не менее важная составляющая торжества – небольшой
телемост с Донецкой Народной Республикой. На той, горячей стороне, собралась творческая элита
Донецка, и для того, чтобы выразить своё мнение о фильме и значимости подобных мероприятий,
и чтобы повидаться с сербскими братьями (к сожалению, война помешала прилететь дончанам на
Балканы).
Как отметил руководитель российской ветеранской делегации, прибывшей на премьеру фильма
Вячеслав Калинин: «Премьера фильма «Я тоже Русский…» собрала вместе настоящих патриотов
сербского и русского народа, желающих мира своим народам, а также единению ветеранов наших
стран. Мы благодарны нашим сербским друзьям, а также гостеприимной земле Республики Сербской, за прекрасную возможность прикоснуться к культуре и истории, внести свою небольшую лепту в дело укрепления дружбы, сотрудничества, а также расширение культурных и гуманитарных
связей между нашими народами».
Очень важным моментом является посещение мероприятия официальной делегацией русских
ветеранов.
Делегацию из России возглавил руководитель «Братства зелёных беретов», главный редактор ИА
«Ветеранские вести» Вячеслав Калинин, член Президиума «Братства зелёных беретов», сопредседатель Движения «Хранители России» Владимир Каширов, член Президиума «Офицеров России» и
«Боевого братства» Москвы Александр Суслонов.
Создателям фильма и организаторам мероприятия были вручены высокие общественные награды Московской городской организации Союза писателей России, «Союза десантников России»,
«Офицеров России», «Боевого братства», «Братства зелёных беретов», Движения «Россия Православная», Информационного агентства «Ветеранские вести».
Памятные медали и благодарности были также вручены ветеранам и деятелям культуры Республики Сербской, Сербской Краины, Сербии, Болгарии. Среди награждённых есть имена ветеранов
и деятелей культуры Новороссии и России.
Автор фильма награждена медалью от Лиги писателей Евразии «Литературный Олимп», этой
же высокой награды удостоился Александр Яковлевич Гросов (писатель, краевед, общественный
деятель из Донецка).
Председатель Содружества деятелей искусств и ценителей художеств, а так же: иеромонах Роман
Кропотов (смонтировавший фильм), герой фильма (поэт Любомир Попович), Асим Сарван (известный, ещё со времен Югославии сербский музыкант), Бранкица Радонич (писательница, руководитель детского самодеятельного театра), Славица Рачевич ( дизайнер), дончанка Алевтина Михайловна Ворожцова (журналист и режиссёр, посвятившая более пятидесяти лет служению на Донецкой
областной государственной телерадиокомпании), киевлянка Неонилла Пасичник (журналист и режиссёр), Тамара Михайловна Лобова (писатель, краевед из г.Кисловодска) были отмечены высокой
наградой от Союза писателей России медалями имени А.С.Пушкина.
«За други своя» – медаль от Общероссийского движения «Россия Православная» были удостоены: игумен Шумадийской епархии Петар Драгойлович и схимонах Иустин Годич из Валево (Сербия).
Братислав Живкович (командир сербских четников, защитник Крыма, Новороссии и Косово) отмечен медалью от Ассоциации ветеранов боевых действий МВД России «За мужество и гуманизм».
Правда, получить сам лично не смог, поскольку не так давно был задержан в Сербии. Доказательной
базы не существует, однако, возможности свободного перемещения он временно лишён.
Медаль от Российского совета ветеранов органов внутренних дел и внутренних войск «100 лет советской милиции» награждены: Драган Кукач (Министр Внутренних дел Республики Сербской), полицейские: Желько Биланчич, Бранислав Окука, Бранислав Поневич, Симо Поневич (посмертно).139
Мир без границ. Берега Республики Сербской. Юлия Воинова-Жунич
«За верность десантному братству» медаль от Союза десантников России получили: Александр
Недич, подполковник Александр Николаевич Прасол. Герой Сербской Краины – Вукашин Шошкочанин (посмертно).
Посмертно награжден медалью «Генерал армии Маргелов» герой Республики Сербской – Велько
Миланкович, возглавлявший Первый ударни батальон «Вукови с Вучияка (Први ударни батаљон
«Вукови с Вучијака).
Обладателями ножа спецназа «Гюрза» с сертификатом от «Братства зеленых беретов» стали:
Душко Вукотич (Председатель Содружества Ветеранов Республики Сербской), Небойша Увалич
(майор Регулярного войска Республики Сербской, атаман Балканского казачьего войска).
От Российского информационного агентства «Ветеранские вести» были выписаны благодарности (как сербам, так и русским).
Более трех сот грамот от «Братства зеленых беретов» были подготовлены для награждения ветеранов последних балканских войн. В большем числе для «Волков са Вучияка». Ведь, именно благодаря их героизму родилась армия Сербской Республики, мужественные волки составили ее костяк.
Игумен Петар Драгойлович:
«Что касается премьеры фильма «Я тоже РУССКИЙ. Две мечты сербского поэта», это – один
из сотен тысяч шагов в направлении сближения и близкого познания нами друг друга (двух братских народов русского и сербского). Мы веками жили на одних территориях, мы практически один
народ. Как говорит св.Петр Цитинский – чудотворец: «Русские нам – единородные, единоверные,
единокровные братья». Сербы и русские – это два имени одного и того же народа. Неудивительно,
что первый знаменитый историк святой Нестор Киево-Печерский летописец повествует в «Повести
Временных лет» о том, что предки киевских русов пришли из Балкан. Древнее название – Илирик
(лат. Illyricum – Илирикум)…
Премьера фильма – значительное событие, как и освящение фундамента и закладка камня храма
Святым Царственным мученикам Романовым в Баня Луке, которое прошло в эти же дни. Это всё –
знамение времени. Признак того, что славяне, православные сближаются. Их объединяет главная
идея, единые корни – Православие – вера, ещё со времен Страбона, Плиния…
Этот фильм – один маленький камень в огромном фундаменте среди тысячи заложенных камней
любви и дружбы за все время всей нашей общей истории.
Все слова автора фильма о нашей дружбе – звено золотой неразрывной цепи, которая длится
2000 лет между нами. Я очень рад, что побывал на премьере фильма, рад что мы прекрасно провели
время и вместе на Литургии в храме Святых апостолов Петра и Павла по благословение Преосвященнейшего Ефрема Баня – Лукского. И это – моя первая Литургия в этой части Балкан… Ещё я
получил медаль «За други своя» от ветеранов из России… Благодарим всех людей из России, причастных к награждению, которые понимают, насколько это важно для нас. Прекрасно и то, что после Божественной Литургии мы все вместе общались в епархиальном доме с.Палачковцы в гостях
у священника Мичо… И импровизированный концерт, где пели вместе и дружили и радовались и
русские и сербы…
Мы сербы говорим, что «Россия – Мама», и это не просто фраза, это глубокая истина, заложенная
внутри нас. Мы говорим это как – «Добрый день». Вечная истина… Если у России проблемы мы её
не осуждаем. Как мы можем осуждать мать, если у неё проблемы? Придёт время (это повторялось
много раз в истории), как например в 1914 году…
Святитель Николай (Велимирович),
епископ Охридский и Жичской
«Может народ быть должен народу, и человек человеку, но тот долг, который мы задолжали Русскому Царю – мученику Николаю Романову, который вошёл в войну, чтобы нас защитить, мы не
можем отплатить ни веками, ни поколениями». Мы вечные должники Русскому Царю, династии
Романовых, а если хотите и Рюриковичам… Они защитили нас от пропасти. Если б не Русский Царь,
нас бы уничтожили…140
Берега № 5 (29). 2018Мир без границ. Берега Республики Сербской. Юлия Воинова-Жунич
Мы вечные должники как Святому Царю Николаю, так и нынешней России, которая блюдет международный порядок.
Русские принесли миллионы жертв за наш народ. Мы благодарны России и сербский народ и
наша Сербская Православная Церковь. И сквозь все эти новые искушения в Украине, мы за Предстоятеля Украинской Православной Церкви Московского Патриархата Митрополита Онуфрия, мы
его поддерживаем. Понимаем всю глубину этой проблемы, поскольку прошли нечто подобные тут, на Балканах. И ещё раз благодарю группу создателей фильма что своей любовью и жертвами ещё
больше укрепили наши связи. Фильм будут смотреть здесь, и в Луганске и Донецке, в Москве и Шумадии, Белграде… Везде, где живут русские и сербы. Для русской – сербской дружбы нет границ, так
и для фильма, созданного с любовью не существует никаких границ».
Владимир Владимирович Лебедев,
Советник мэра Москвы, директор Московского Дома соотечественников:
«… Юлия Владимировна, Вы – профессионал, о чем говорят дипломы и богатая фильмография,
которая, кстати, подтверждает поступательное движение Вашего творчества. Тот, кто работает в
документальном кино, не может «скрыться» за красиво выстроенным кадром. Хроника – вещь конкретная. События жизни диктуют сюжеты – и вот многонациональная творческая команда создаёт
фильм, в котором сербский поэт обрёл вторую Родину – Россию. Три цвета на флагах наших государств и вера и язык – всё по-братски связано в тесный узел. И прожил большую часть своей жизни
не где-нибудь, а на Земле русского поэта Сергея Есенина. Жизнь героя картины как бы переплетает
судьбы двух стран-сестёр (Сербии и России).
Что свято для серба и русского: стоять за своё отечество Небесное и Земное. Но, думается, что
фильм будет понятен не только славянам, а всем тем, кто предан Родине, какую бы веру они не исповедовали. Успехов Вам, новых творческих находок!»

Итоги по созданному нами в 2018 году Русско-Сербскому документальному фильму «Я тоже Русский. Две мечты сербского поэта»:

 Фильм востребован, премьеры прошли в трех государствах. Семь месяцев 2019 года я провела на гастролях, представляя фильм на самых разных площадках в библиотеках, школах, домах культуры, кинотеатрах, кинофестивалях, в военной части). Хотя, собственными силами протолкнуть его к широкому зрителю нам не удалось.

Картина является лауреатом XXIII Международного фестиваля кино и телепрограмм «Радонеж», обладателем специального приза жюри Телекинофорума «Вместе», лауреатом Международного кинофестиваля «Русский», лауреатом XXI Кубанского кинофестиваля «Вечевой колокол», дипломантом XXIII Международного кинофорума «Золотой Витязь». Cпециальная награда жюри «За оригинальное жанровое решение» VII Международный фестиваль патриотического кино «Защитники Отечества». Внеконкурсная программа участия: дипломант Международного детского кинофестиваля «Алые паруса Артека», Международного Сретенского кинофестиваля «Встреча».

Документальный фильм «Я тоже РУССКИЙ. Две мечты сербского поэта» — очерк о жизни творческого человека, рожденного на Сербской земле, для которого второй Родиной стала Россия…  Он как будто познал какой-то тайный смысл бытия…  Любомиру открылось то, о чем большинство сербов только интуитивно догадываются…

Душа Любомира Поповича словно разделилась на две части. В России для всех он был сербом, а на Балканах уже вроде как не совсем серб, а отчасти русский… Но, для Любомира не важно, кем его воспринимают окружающие, он убежден, главное, что все мы — Православные, подобно нашим предкам стоим за свою Веру и Отечество земное и Небесное. Не принципиально, каким образом расположены три цвета на флаге — снизу вверх или сверху вниз…

Необъятные русские просторы двадцать пять лет держали нашего героя, не желая отпускать. Но в 2016 году приехал навестить родственников в родной Прнявор и понял, что должно ему остаться. Для чего? Время покажет.

Документарни филм режисера Јулији Воинова-Жунић

 И ја сам Рус. Двије жеље српског пјесника — преглед је животописа ствараоца рођеног у БиХ, коме Русија постаде друга Отаџбина… Од тада се мијењају његов живот и душа… Као да је пронашао некакав скривени смисао битисања… Љубомиру се открило оно што Срби једино интуитивно осјећају. Пјесникова душа се буквално подијелила на два дијела. За Русе је био Србин, а опет и Рус… Али Љубомир није марио како га доживљавају људи. Он је дубоко увјерен да је најважније што смо Православци, и да слично нашим прецима, у обавези смо да бранио Вјеру, али и Отаџбину, као земаљску, тако и небеску. Није битан распоред трију боја на застави, нити како ће се гледати — одозго према доле или обратно… Несагледиво Руско пространство 25 година је љубоморно чувало нашег јунака, никако га не пуштајући да оде. Али, 2016 године је дошао да посјети родбину и родни Прњавор Прњавор и онда схватио да мора да остане. Зашто? Вријеме ће показати.

 The documentary movie «I am RUSSIAN, too. Two dreams of the Serbian poet» is an essay about a man, who was born in Serbian soil, but found his second homeland in Russia. He had found somewhat mysterious meaning of life. Many serbs only guess about it but it was disclosed to Ljubomir.

The soul of Ljubomir Popovic seemed split in two parts. He was a Serbian for everyone in Russia and he was partly Russian in Serbia. But it doesn’t matter to Ljubomir how he is perceived by people around him, he is convinced that the main thing is that all of us are Orthodox, like our ancestors we should stand for our Faith and Fatherland earthly and Heavenly. It doesn’t matter how the three colors of the flag are located — from bottom to top or from top to bottom …

The immense Russian expanses kept our hero for twenty-five years, not wanting him to let go. But in 2016, he came to visit his relatives in his native Prnyavor and realized that he should stay. For what? Time will tell.

 

 

 Serbe aus Rjasan-Territorien … Im Rahmen und hinter den Kulissen

 Neonilla Pasitschnik

 Überlegungen nach dem Bild des serbischen Dokumentarautors «Ich bin auch Russe. Zwei Träume eines serbischen Dichters, von Julia Voinova-Zhunich, 2018. Die Uraufführung findet am 14. September 2018 in der Republika Srpska statt

 Chinno Wechselrahmen mit Blick auf die Abendmetropole. Vor ihrem Hintergrund erscheint das Portrait eines etwas sorglos bohemianisch langhaarigen Serben. Nach „serbisch“ wollte ein Smiley-Gesicht setzen, aber denken Sie daran, dass dies nicht Facebook ist, wo es leicht ist, Freunde zu finden — ich eingeschlossen -, die die heroische Frau mit einem sprechenden Namen durchgeführt wird, das das Volk des Kriegers der unbesiegten Donbass gehört, zeigen — Autor Zurückkommend auf das Bild smiley in Betracht gezogen, da nicht alle Leser die Ähnlichkeit unserer langhaarigen Helden mit einem anderen langhaarigen bedeutenden serbischen gefangen -. der Regisseur und Musiker Emir Kusturica … nicht nur orthodoxe vereint Künstler.

 Bevor wir wieder auf die heroische Donbass drehen, die den Film gewidmet ist, werden wir die Geschichte von tonlosen Rühren Lippen ozhivshem, wie durch dicker als die Schicht der Träume, langhaarigen Porträts, Lösungen weiterhin so nahtlos wie es in aufeinanderfolgenden Rahmen erschien, aber wenn irgendwo in den Himmeln. Beschriftung: Moskau — Belgrad — Banja Luka

 

Der Flügel des Flugzeugs kehrt von den Luftspiegelungen der Luftmassen in die schmerzhafte Realität zurück. Die Landstraße weist darauf hin, dass der Weg von Belgrad in die Stadt mit dem poetischen Namen Banja Luka führt, dem Ort, an dem das Erste Krainische Korps der Republika Srpska gebildet wurde. Weiter — in die bosnisch-serbische Stadt Prniavor, und dann in das Dorf Palatschkivtsi, wo der Dichter geboren wurde. Ein einsamer Wanderer geht mit einem Kofferwagen daran vorbei und rennt gehorsam danach.

 Wir wissen, dass die Orthodoxen, die von Großserbien — den bosnischen Serben — getrennt sind, fast die Hälfte ausmachen

 das Territorium von Bosnien und Herzegowina und bilden die Republika Srpska — die Staatsformation der Serben. Bosnien und Herzegowina, erschien als Folge der Zerstückelung des multinationalen Jugoslawiens, früher, bis 1918, die Teil des österreichischen Reiches war …

 Wenn neben dem Filmhelden ein bunter Karren mit ein paar Pferden steht, freut sich der Reisende auf den «Ritt». Pferde, als ob sie einen Huf schlagen würden, der in der durch den ersten Frost gestreckten Luft klingt, streben ungeduldig in die Ferne zu eilen!

 Und hier ist ein fröhlicher Dorffeiertag: Der Priester vollendet das Moleben, und die Gemeindemitglieder, die die trockenen Zweige des umgestürzten Baumes abschneiden, entzünden ein Feuer. Auf der Seele, wie in der Luft, wird es ziemlich warm …

 

Insbesondere, wenn wir in diesem belebten Porträt eines echten Menschen sehen — der Dichter Lubomir Popovich. Erinnere uns nicht daran, dass die Gattung Popoviches berühmt ist — was ist der einzige russische sowjetische Kosmonaut, der diesen Namen trägt! Wir hören auf die gemächliche, wie freie Verse Poesie, Erzählung Dichter von sich selbst und erkennen, dass der Inhalt des oben es uns klar ist! Ob, weil die begleitenden Titel in Russisch und Serbisch sind. Ob aus dem Grund, dass das Serbische für jeden Russen verständlich ist. Ob von der Tatsache, dass der Held Russisch spricht, aber mit einem starken serbischen Akzent? Was auch immer es war, erstaunlich, aber es ist klar! Wirklich für ein Vierteljahrhundert, das in Rußland verbracht wurde, erlangte Lubomir nicht die Reinheit der Rede? Oder im Gegenteil, bewahrte sie ihre alte serbische Identität? So zum Beispiel, haben die Kleinrussen schon immer sein Akzent in der Umgebung oder aus dem großen litauischen Rus. Ukrainisches Publikum in diesem Fall brauchen die Credits nichts.

 Als ob der spürte, dass seine gemächliche Geschichte das Publikum fasziniert, so unterbricht … führt uns zu den alten Steintempel — in ihrer Kindheit.

 Es ist einmal, — Lubomir daran erinnern, dass es am 27. Januar — der Vater übergab die Kinder Gedichte zu rezitieren und bat sie auswendig. Der Dichter wird Strophe nicht vergessen, zieht ihn über ein halbes Jahrhundert vor und, als ob sie den Vater der Tiefe von Kindern Visionen vorzustellen, feierlich wie eine Predigt von der Veranda des Tempels rezitiert in meiner Erinnerung Linie geätzt … Tempel sind jetzt geschlossen, aber aus dem Fenster schauen, wie wir tief Nun, tauchen Sie ein in die Ereignisse des letzten Jahrzehnts des letzten Jahrhunderts. Das ist eine Geschichte, die Experten studieren. Allgemein gesprochen, und der Mann auf der Straße weiß, dass, wie das „Donbass Klein-Russland“, einen der entgegengesetzten Seiten die bosnischen Serben in dem Bemühen, im Bürgerkrieg 1992-1995 waren einen einheitlichen Staat mit Serbien zu bewahren.

 

Viele der militärischen Führer der bosnischen Serben — die Helden der orthodoxen Menschen — wurden vom Internationalen Strafgerichtshof für Jugoslawien als inexistent bereits angeblichen Kriegsverbrecher verurteilt, mit denen sie in der Tat nicht waren … Ihr Anführer Radovan Karadzic und der Befehlshaber der bosnisch-serbischen Streitkräfte, General Ratko Mladic in Serbien verhaftet nach mehr als 15 Jahren nach dem Ende des Bürgerkriegs und übertragen auf das gleiche Internationale Tribunal …

 Der Konflikt umfasste die Armee von Kroatien, Freiwillige und Söldner von allen Seiten und die Streitkräfte der NATO.

 Dies war durch den Rückgang im Jahr 1989 der Berliner Mauer, und dann begann der Prozess des Verfalls Staaten künstlich im Jahr 1918 von drei europäischen Reiche nach dem Verschwinden geschaffen: Russisch, Deutsch und Österreicher. Interethnische Konflikte, die zuvor von den Monarchen von den geliebten Menschen friedlich zurückgehalten wurden, haben sich verschärft …

 Im März 1989 verschärfte sich die Krise in Jugoslawien nach Annahme von Änderungen der Verfassung von Serbien, wird die Regierung der Republik erlauben, die Autonomie des Kosovo und Vojvodina zu begrenzen. Diese autonomen Regionen hatten im jugoslawischen Präsidium eine Stimme. So erhielt Serbien unter der Führung von Slobodan Milosevic insgesamt drei Stimmen im jugoslawischen Präsidium. Serbien könnte mit Hilfe von Stimmen aus Montenegro den Ton angeben. Dies führte in anderen Unionsrepubliken zu Irritationen und fordert eine Reform der Föderation

 

Nach der Abspaltung Sloweniens und Kroatiens von der Sozialistischen Föderativen Republik Jugoslawien im Jahr 1991 lebte die multinationale Sozialistische Republik Bosnien und Herzegowina, in der hauptsächlich bosnische Muslime, orthodoxe Serben und Kroaten von Katholiken lebten. Das Referendum über die Unabhängigkeit der Republik fand im Februar 1992 ohne Beteiligung der bosnischen Serben statt. Seine Ergebnisse wurden von den Führern der bosnischen Serben abgelehnt, die ihre eigene Republik gründeten. Nach der Unabhängigkeitserklärung kam es zu einem Krieg, in dem die bosnischen Serben von der serbischen Regierung unter Slobodan Milosevic und der jugoslawischen Volksarmee unterstützt wurden. Bald kam es auf dem Territorium der gesamten Republik zu Kämpfen und die ersten ethnischen Säuberungen begannen … In diesem Krieg wurden erbitterte Kämpfe, ungeordnete Bombardierungen von Städten und Dörfern, Massenvergewaltigungen und Völkermord ausgetragen. Die Belagerung von Sarajevo und die Massaker in Srebrenica sind zu berüchtigten Ereignissen dieses schrecklichen Volksgemetzels geworden.

 Der Krieg wurde nach der Unterzeichnung des Allgemeinen Rahmenabkommens für den Frieden in Bosnien und Herzegowina im Dezember 1995 in Paris beendet. Friedensgespräche fanden auch in Dayton, Ohio, statt und schlossen im Dezember 1995 mit der Unterzeichnung von Dokumenten, die als Dayton-Abkommen bekannt sind.

 Der Zuschauer ist sich dieser offiziellen Berichte bewusst, und deshalb erzählt ihm die «stille» Episode des Films über den Krieg, wo alle Ereignisse hinter den Kulissen zurückbleiben, viel.

 Und im Rahmen des Titels — 1992: «Hier wurde gekämpft» — thronte der Dichter an den Ruinen einer mächtigen, einstmals aus Stein errichteten Mauer. So erinnert an das gleiche Segment von 1,3 km, links in Berlin als Denkmal für eines der berühmtesten Symbole des Kalten Krieges. Aber in Serbien war der Krieg heiß — als Ergebnis der drei Jahre zuvor erfolgten Zerstörung der Mauer, die den Westen vom Osten trennte. Eine Trennlinie mit einer Länge von etwa 45 km führte direkt durch die Straßen und Häuser, Kanäle und Wasserstraßen der Stadt. Offiziell gab es 81 Straßenkontrollpunkte, 13 Übergänge in der U-Bahn und auf der Stadtbahn. Darüber hinaus gab es Hunderte von illegalen Wegen. Jeden Tag überschritten zwischen 300 und 500.000 Menschen die Grenze zwischen beiden Teilen der Stadt aus verschiedenen Gründen.

 

In Berlin war der Held des Films nicht. Er ging in die entgegengesetzte Richtung. Aber geteilt durch Stacheldraht Grenze mit dem muslimischen Gebiet von Bosnien — ganz in der Nähe … wie die „Berlin“, der Dichter selbst in dieser abgelegenen Wildnis und gedämpften Überholmanöver.

 In der Nachtschlacht vor 25 Jahren nahm der Milizsoldat Lubomir wissentlich «sein Berlin»! Der Dichter ist traurig, ruhig und wie befriedet. Aber er war ein Mitglied der Nacht des Kampfes, wenn das Wort seines Vorgängers „zusammen in einem Bündel von Pferden, Menschen und Salven von Tausenden von Waffen …“ und 20 Personen aus dem umliegenden Dörfern getötet, vielleicht seine Freunde aus der Kindheit, die auch von Vater Gedichten zerschlagen wurde auswendig zu lernen. Dann trug der verwundete Serbe auf den Schultern des Feindes den Kroaten aus dem blutigen Schlamassel der Schlacht … Überlebe! Nur um zu überleben! Wer wusste, wen und wo er die Überlebenden aufnehmen und retten sollte, war schwer zu verstehen. Und nach einiger Zeit hier und da, diese Grenze — Stacheldraht: wenn jene angespannt in der frostigen Luft der Saiten der anstehenden Sitzung mit kleiner Heimat materialisierte. Zusammen mit seiner Heimat Serbien kam und schreckliche Erinnerungen an diese Nacht. Lubomyr selbst vergab alles, vergaß es aber nicht. Nacht Massaker verwandelte sich in einen Kampf mit sich selbst und ein Viertel eines Jahrhunderts in Russland dauerte, wo orthodoxen Serben auf sein Herz links, und zum Schutz vor plötzlichen Drückers.

 Für Lubomir spielt keine Rolle, wer sie von anderen wahrgenommen wird — ob Russisch, Serbe — er sagt, die Hauptsache ist, dass wir alle — orthodoxe, wie unsere Vorfahren hinter ihrem Glauben und Vater Erde und Himmel stehen muss. Und es spielt keine Rolle, wie sich die drei Farben auf der Flagge befinden — von unten nach oben oder von oben nach unten …

 Er fühlte sich zu Yesenins Orten in der Nähe von Rjasan hingezogen, wo er sich niederließ und viele Jahre blieb! Dort wurde eine Tochter geboren.

 Auf dem Bild erscheint plötzlich der Kommentar des Autors! Wer ist das? Spricht die Tochter über seinen Vater? Ist es seine Frau? Alles wird nur ins Finale enthüllt werden, lernen wir, wie die Donbas mit den bosnischen Serben verbunden ist als der alte Serbien nach Russland war und warum 1914 der Kaiser Nikolaus II entscheidet sich für die Serben Brüder ohne Angst zu stehen, auch eine Kriegserklärung von seinem Vetter Kaiser Wilhelm …

 

Die ruhelose Seele führte den Dichter nach Sibirien. Er sabbatierte auf Augenhöhe mit anderen. Er hat Dankbarkeit und Diplome von der Maßnahme der Stadt und des Unternehmens behalten.

 Ein Porträt ihrer Tochter ist immer neben ihr auf dem Schreibtisch — ihre professionellen Grafiken illustrieren die Inspiration des Dichters.

 Vor zwei Jahren Lubomir kamen aus Russland und erkannte, dass er bleiben muss, „dass so gehen oft auf der Straße in einem alten heruntergekommenen shushune?“ Diese Zeilen Yesenin Lubomir Wirklichkeit geworden. Das friedliche Gesicht der Mutter für Handarbeit ist das Ergebnis der Handlung ihres Sohnes …

 Was ist der Zweck des Dichters? Verb verbrennt die Herzen der Menschen … Wurde der Dichter ein Prophet mit einem priesterlichen Nachnamen? Aber mit einem Akt — einem orthodoxen Christen — die Herzen der Menschen zu verbrennen, kann und sollte mit dem Verb gleich sein. Kreative Genealogie Ljubomir Popovic mehr zu Achmatowa geht: „Wenn du von einem Wurf wusste Verse ohne Scham wachsen …“ Russland — 90s gerollt in „weed“ Phänomene — die Folgen des Sturzes des gleichen Wand, die stalkerovskuyu Zone begehrten Wünsche von der Wirklichkeit getrennt, wo die gehegten Traum von der Vorherrschaft von Atomwaffen … wo fast in den Herzen der orthodoxen Menschen verbrannt wurden, durch Jahrhunderte der Vergangenheit Bestrebungen seines Monarchen-Verteidiger des Königs-Vater hart erkämpften.

 08/15/2018

 Любомир из Рязанского края. В кадре и за кадром. Телескоп. https://teleskop.media/2018/08/18/lyubomir-iz-ryazanskogo-kraya-v-kadre-i-za-kadrom/ 

Статья в «Фоме» «7 фильмов «Золотого Витязя», задевших за живое» https://foma.ru/7-filmov-zolotogo-vityazya-zadevshih-za-zhivoe.html?fbclid=IwAR0Q10_m5gHdJv1AmSIEDIALKRgkAl_dP5blUf0RkovvdHFWbNcmxV_uryE Рецензия на фильм: http://pereprava.org/culture/4157-lyubomir-iz-ryazanskogo-kraya-v-kadre-i-za-kadrom.html?fbclid=IwAR1VRoXA_CX2E_jbuNGb8X2-09Kd1uDVPyIpboRUfUcmgnomkI0N2X6ZVBI 

 

 

Истоки

 

Война

 

Романовы

18.07.2019 г, наш драги брат – пјесник Љубомир Поповић Цош је отишао код Господа.
«Господь призвал Любомира, чтобы он украшал Небесные обители. Верую…» – из проповеди священника Мичо Гойковича.

Любомир, в его имени содержатся: любовь и мир…
Личность серба, возлюбившего Россию как свою вторую Родину — прообраз сербского и русского народов. Сердце сербско-русского поэта Любомира Поповича перестало биться 18 июля 2019 года, в день Прп.Сергия Радонежского…
На этой земле Любомир построил дом… Взрастил, лелеял дочь…
Издал несколько литературнo-поэтических сборников. Награжден медалью А.С. Пушкина.
Защищал Отечество — Республику Сербскую в годы гражданской войны.
Свое последнее послание человечеству оставил в документальном фильме
«Я тоже РУССКИЙ. Две мечты сербского поэта».
Хотя Любомира нет здесь с нами, но он живет в своих стихах… Фильм продолжает нести его любовь и идеи…

Јуче је послије краће и теже болести умро пјесник Љубомир Поповић Цош. Поповић је био члан Клуба књижевника “Таласи” Прњавор и аутор више збирки пјесама  од којих су најзначајније  “Кругови се затварају” и “Како год окренеш” . Његове пјесме су издаване како код нас у Републици Српској тако и у Русији, гдје је Поповић живио и радио дуго година.

За себе је рекао: “Пишем преко четрдесет година, за себе не могу рећи да сам пјесник, али изгледа да јесам, објавио сам овдје неколико књига, неколико у Русији мојој другој домовини…”

“Ја сам Љубомир, презиме ми је Поповић,  презиме прилично познато чак и у Русији. Сјећате ли се Аљоше Поповића, космонаута број четири – Павла Поповића? Не знам како је у Русији, а код нас је то поп, односно свештеник. Моји су преци вјероватно из Црне Горе, старо православно презиме које веже за вјеру. Моја крсна Слава је  свети Игњатије Богоносац. Славу имају само Срби, док  други Православни народи је немају. Мене су крстили у храму светог Петра и Павла, дрвеном, старом, саграђеном 1843 године.
Ту је све почињало,то је био духовни центар села у ком сам се ја родио. Све је овдје почињало,одавде сам отишао,овдје сам се вратио…” –  од тих Љубомирових ријечи почиње документарни филм који је освојио срца више стотина људи.

Људи из три земље света су срели хероја филма – Љубомира Поповића (становника Прњавора), сазнали више о Русији и Републици Српској и о Русима и Србима… Сад могу размишљати о томе шта је крхки свет. Филм је о српском песнику из Прњавора, али је посвећен херојским, непобедивим, људима Донбаса, као и свим бранитељима Новороссије. Филм одражава тежње народа за приближавањем и међусобном сарадњом. Истакнута је најважнија тема – јединство народа свијета, њихова тежња за мирним животом и добросусједским односима.

Руско-српски документарни филм „И ја сам Рус –  Двије жеље српског пјесника“ је осмислио документарни филмски студио режисера Јулије Воинова-Жунић уз помоћ и подршку „Друштва умјетника и пријатеља умјетности“ Прњавор, Република Српска, (директор филма: Жељко Жунић) 2018. године. Снимљен у граду Прњавор и његовој околини, Палачковцима, Дервенти…

 

Филм – преглед је животописа ствараоца рођеног у БиХ, коме Русија постаде друга Отаџбина… Од тада се мијењају његов живот и душа… Као да је пронашао некакав скривени смисао битисања… Љубомиру се открило оно што Срби једино интуитивно осјећају. Пјесникова душа се буквално подијелила на два дијела. За Русе је био Србин, а опет и Рус… Али Љубомир није марио како га доживљавају људи. Он је дубоко увјерен да је најважније што смо Православци, и да слично нашим прецима, у обавези смо да бранимо Вјеру, али и Отаџбину, као земаљску, тако и небеску. Није битан распоред трију боја на застави, нити како ће се гледати – одозго према доле или обратно…

  1. септембра 2018. године одржана је Међународна премијера филма у Републици Српској у Бањој Луци. Представници различитих земаља могли су дати високу оцјену филму и догађају. Стигли су патриоти Русије, Србије, Шведске, Српске Крајине, Бугарске. Опште мишљење публике изразио је познати црквени историчар из Србије, хегумен Петар Драгоиловић: „Премијера филма „И ја сам Рус. Двије жеље српског пјесника“ – значајан догађај, као и посвећење темеља и полагање камена храма Светим краљевским мученицима Романовим у Бања Луци. Све ово је знак времена. Знак зближавања Словена … “

            Поводом пројекције и промоције филма главни уредник агенције “Ветеранские Вести” Вјачеслав Калинин, стигао је на краће вријеме у овај град заједно са неколико  званиника руске делегације (догађај је оганизовала јавна организација «Друштво умјетника и пријатеља умјетности“ Прњавор). Том приликом су уручена признања, захвалнице за борце „Вукови са Вучијака“, медаље за учеснике Другог свјетског рата, затим медаље Пушкина за умјетничка дстигнућа и постхумно одликвање за комаданта Вељку Миланковића, медаља „Генерал армије Маргелов“. 14. септембра 2018. песник, човек великог срца, пун љубави, Љубомир Поповић, награђен је високом наградом Савеза књижевника Русије, медаљом А.С. Пушкина.

Филм – Лауреат Међународног филмског фестивала «Радонеж»,

је ушао у седам најбољих филмова Међународног филмског фестивала Златног Витеза» (добитник дипломе). Представљен из Републике Српске ван конкуренције на Међународном сретенском филмском фестивалу…

Поэту и Другу, Любомиру Поповичу ПОСВЯЩАЕТСЯ…
ЛЮБОМИР, в самом его имени содержится Любовь и Мир.
Наш Герой, помимо прочих дарований, обладал даром любви. Благородное сердце Любомира не могло вынести несправедливостей и беззаконий, которые преумножаются в мире. Его очень волновала война в Новороссии, как и прочие войны в мире. Были мысли отправиться на защиту народа Донбасса.
Его главной мечта – чтобы Россия, Сербия и Сербская Республика, были всегда вместе, словно родные братья, подобно трем богатырям, которые всегда вместе на страже мира. Оберегают не только свою землю, но и всем народам несут добро.
Это был Человек с большой буквы и Друг, Поэт… Быть может последний романтик Республики Сербской. Дарил цветы, был галантным джентельменом, надежным другом. Он никогда никого ни в чем не винил, не отзывался о людях плохо, не жаловался… Был оптимистом, надеялся встретить свою половинку, чтобы навсегда позабыть о долгом личном одиночестве. О том, насколько нелегким был его жизненный путь, можно было только судить о глубоких бороздах морщин на его выразительном и добром лице.

Можда је Љубомир био последњи романтичар Републике Српске. Увек је носио радост, веру, љубав, оптимизам. Даровао је женама цвеће, био је прави џентлмен. Много се трудио и маштао…
У ствари, у град Прнявор се вратио из Русии у којој је живио више од 20 година, да би издао збирку песама и направио филм. Захваљујући Љубомиру, филм је рођен…
14. септембра 2018. песник, човек великог срца, пун љубави, Љубомир Поповић, награђен је високом наградом Савеза књижевника Русије, медаљом А.С. Пушкина.
Трећег јуна ове, 2019. године, српски песник Љубомир Поповић добио је захвальницу Севастопољског Дома официра Црноморске флоте за искрене напоре и велики лични допринос јачању пријатељства између Русије и Републике Српске, пропагирајући истину о Руској Федерацији и пријатељству српског и руског народа.
Тријумфална процесија филма се наставља, а Љубомир заувијек остаје с нама, долази у свако срце и носи добро и љубав Господњу која је садржана у самом имену Љубомир – «Љубав» и «Мир».
Земаљски живот је мерен у Лубомиру 62 године. Али били су сјајни, садржајни. Живео је за друге без размишљања о себи.
Грађански рат, раскид са породицом, ратови у свету, лична усамљеност, све то утицало је на његово срце. Три срчана удара скратила су му земаљске дане…
18.07.2019 г, наш драги брат – пјесник Љубомир Поповић Цош је отишао код Господа.
«Господь призвал Любомира, чтобы он украшал Небесные обители. Верую…» – из проповеди священника Мичо Гойковича

https://www.prnjavor.info/in-memoriam-%d1%99%d1%83%d0%b1%d0%be%d0%bc%d0%b8%d1%80-%d0%bf%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%86%d0%be%d1%88/?fbclid=IwAR0CIBrKJhTyen9PFeHOPMtdR4z9GalHOyexefDxWSyi_y2Wtr9ic8QGKHk

 

 

Итоги по созданному нами в 2018 году Русско-Сербскому документальному фильму «Я тоже Русский. Две мечты сербского поэта»:

 Фильм востребован, премьеры прошли в трех государствах. Семь месяцев 2019 года я провела на гастролях, представляя фильм на самых разных площадках в библиотеках, школах, домах культуры, кинотеатрах, кинофестивалях, в военной части). Картина была показана на  нескольких телеканалах мира

Картина является лауреатом XXIII Международного фестиваля кино и телепрограмм «Радонеж», обладателем специального приза жюри Телекинофорума «Вместе», лауреатом Международного кинофестиваля «Русский», лауреатом XXI Кубанского кинофестиваля «Вечевой колокол», дипломантом XXIII Международного кинофорума «Золотой Витязь». Cпециальная награда жюри «За оригинальное жанровое решение» VII Международный фестиваль патриотического кино «Защитники Отечества». Внеконкурсная программа участия: дипломант Международного детского кинофестиваля «Алые паруса Артека», Международного Сретенского кинофестиваля «Встреча».

Режиссер, автор сценария, оператор, музыкальное оформление, чтение закадрового текста, продюсер – Юлия Воинова-Жунич (Донецкая Народная Республика – Россия — Республика Сербская)

Монтаж – иеромонах Роман Кропотов (Боровск. Россия)

Звукорежиссер – Василий Копьев (Донецк. Донецкая Народная Республика)

Композиторы: Эдуард Артемьев, Алексей Архиповский, Александра Пахмутова, Евгений Дога (Россия)

Перевод текстов с русского на сербский – схимонах Юстин Годич, профессор русского языка и литературы (Валево. Республика Сербия)

Перевод текстов на английский – Бранка Верховац (Прнявор. Республика Сербская) и Елизавета Фокина (Москва. Россия)

Запись звука закадровых текстов: Александр Атич, Горан Ковачевич (Прнявор. Республика Сербская)

Текст трейлера на сербском – Бранкица Радонич (Прнявор. Республика Сербская)

Директор картины, художник – Желько Жунич, профессор изобразительных искусств, председатель Содружества деятелей искусств и ценителей художеств (Прнявор. Сербская Республика)- живая ссылка

Производство: Международная студия документальных фильмов Юлии Воиновой Жунич, при участии «Содружества деятелей искусств и ценителей художеств». Прнявор («Друштво умјетника и пријатеља умјетности“. Република Српска.